Прота и народни трибун.
Заовине, 1844 – Рим, 1917
Прота, народни трибун. Одрастао је у свештеничкој породици, богословију је завршио у Београду. Као осамнаестогодишњак учествовао је у борбама када су Турци бомбардовали Београд 1862 године. Поред свештеничког позива, бавио се политиком, у којој је остао до краја живота. Његов идеал је био слобода српског народа и чврсто утемељење државе Србије. Политичку делатност везивао је за Радикалну странку од њеног настанка. Када је 1875.године букнуо херцеговачки устанак (Невесињска пушка), држао је ватрене говоре, мобилисао људе у добровољачке чете и слао их у Херцеговину. За храброст у Српско-турском рату 1876-1878. године два пута је одликован. На изборима за Народну скупштину 1878. године изабран је за посланика.
Као једног од првака радикалне странке и ватреног поборника права народних маса власт га је хапсила, прогањала и злостављала. Због тога је 1887. године побегао у Црну Гору, а одатле у Цариград. Помилован је 1889. године и вратио се у Ужице, у коме је доживео све почасти народног борца. Оптужен да је учествовао у завери против краља и припреми атентата 1899. године осуђен је на 20 година робије у оковима. Робију је издржавао у Београдској тврђави, а онда је 1901. године помилован.
И после доласка Карађорђевића на власт наставио је да се бори за своју визију Србије у Народној скупштини. Поводом анексије Босне и Херцеговине држао је говоре, набављао оружје, припремао народ за рат који је видео као извесност. И сам је учествовао у борбама на Јавору 1912. године. Иако већ болестан и исцрпљен, повукао се са војском преко Албаније, одатле је отишао за Италију, у Рим, где је умро 1917. године. Његови посмртни остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањен је у Ужицу 1926. године. О њему су остале у народу многе анегдоте, приче и песме.
