Project Description

ЦРКВА БРВНАРА У ДУБУ

Црква брвнара у Дубу тешко се може уврстити у раскошне споменике, већ пре свега у оне са етнолошким значајем. Она је у периодима када је манастир Рача била у рушевинама прузимала улогу духовног средишта овог краја. Храм Христовог Вазнесења био је метох манастира Раче до 1885. године када је постала самостална црква и добила своју парохију.

Према расположивим изворима храм је саграђен крајем XVIII века и то вероватно 1792. године, обновљена је 1828.год. Проблем преставља писање Јоакима Вујића у Путештествију по Србији из 1826 .године, јер је и он ту помиње иако се обнова по свим осталим изворима десила две године касније. Из 1832. године постоји извештај нахијских старешина кнезу Милошу о свим новосаграђеним храмовима. По том извештају храм је настао 1792.године, а у устанку вероватно није знатније страдао, па је то био храм који је Вујић помињао у своме путопису.

Ова Црква представља вероватно најлепше остварење осаћанских неимара. По површини припада у ред највећих дрвених цркава, а 1989. године на изложби поводом годишњице Косовске битке ‘’ Мање познате иконе југозападне Србије ’’ било је изложено неколико икона из цркве у Дубу. Цркве су давно прерасле двој духовни значај и постали су центри културе и национални стожер српског народа. Овакве цркве одиграле су посебно значајну улогу у очувању српског националног идентита на Косову после укидања Пећке патријаршије 1766. године Око Цркава су се дешавали важни догађаји и доношене су важне одлуке. Дрвене цркве су грађене далеко од очију Турака, а често ни мештани суседних села нису знали за њихово постојање. Оне су се лако могле преместити и због тога су у народној традицији остале упамћење као летеће цркве. Средњевековни путописци говоре и о дворовима срских краљева и властеле начињеним од дрвета. Осаћански неимари саградили су велики број дрвених цркава почетком XIX века, а до данас је сачувано њих 40 за које се верује да су је градили Осаћани.

Градитељи овог храма нису се потписали и тако су остали непознати до данас. Цркве брвнаре из друге половине XIX века архитектонски заостају за оним из ранијег периода. Осаћани су се скоро једино бавили зидарским и дунђерским занатом, јер потичу из великих породичних задруга. У пролеће само су најбољи одлазли у печалбу у Србију, па је неимарски занат значио ствар престижа. Осаћани су временом развили и посебан осаћански језик који су користили у случају када нису желели да други разумеју о чему говоре. Турски ђумрукџија ( цариник ) у Љубовији једног пролећа забележио је да је превезао 700 осаћанских неимара по имену Јован, а остале није бројао. И поред тога је у време кнеза Милоша била несташица мајстора. Сам кнез Милош је био принуђен да интервенише да се на неко место пошаљу мајстори како би се завршила нека важна јавна грађевина или црква. Декоративни елементи настали су као симбиоза традиционалних и оних који су осаћани носили са собом из Босне ( јасан утицај муслиманске орнаментике ).

Готово је сигурно да је Хаџи Мелентије Стефановић имао удела у грађењу цркве у Дубу и да је бар изабрао неимаре који су је градили јер је и сам потицао из тог краја. Осаћански неимари су се грађевином бавили сезонски, која је трајала од раног пролећа све до касне јесени. Декоративне радове осаћани су радили у своме завичају током зимског периоду. Због близине дупске цркве декорацији се посветило више пажње него другим сличним црквама.

КУЛТУРНО ИСТОРИЈСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ У БАЈИНОЈ БАШТИ